Petak, Novembar 16, 2012

Agonija Jugoslavije

Милан Банић рођен је 1891 г- на Сушаку. Основно и средњошколско образоваље добио је на Сушаку, а филозофију је апсолвирао на Универзитету у Бечу. При томе се одао новинарству, публицистици и јавном раду.

 http://www.pogledi.rs/

За време рата, 1915 г. Банић је пребегао у Русију и ступио у Југословенску дивизију као добровољац. Делио је ратну судбину своје дивизије све до 1918 г., када је демобилисан. 1922 г. био је политички уредник дневника "Приморске новине", 1923-1927 г. политички уредник сушачког дневног листа "Наша слога". 1932 г. Постављен је за аташеа за штампу у Паризу. 

До 1925 г. Банић је политички припадао демократској "средњој линији", па је после тога пришао Хрватској сељачкој странци и био члан С.д. коалиције. 1927-1928 био је члан Обласног одбора Приморске области, а 1927 г. био је председник Обласног одбора. 1931 постављен је за банског већника, 1935 г. за народног посланика изабран је први пут, у изборном срезу сушачком, на листи Богољуба Јевтића.

Банић је познати писац. Сем огромног броја чланака и расправа објављених у дневној штампи, засебно је објавио: "La Yugoslavie vue par un Croate" (Парис, 1933. на француском). "Хрват о Југославији" (1934, превод те књиге), "Ессе homo" (1935 г.), "Лик хероја-мученика", (студија о Блаженопочившем Краљу Ујединитељу). Истакао се и као поуздан познавалац поморских питања наше земље.

За време окупације живео је у Београду и сарађивао у Влади генерала Недића, када је и објавио две капиталне књиге: Агонија Југославије (1941) и Масонерија и Југославија (1941). Познат је такође као човек који је открио тајни споразум комуниста и усташа у Другом светском рату. При крају рата емигрирао је у иностранство.

ПРЕДГОВОР

Следећи записи приказују један део онога што сам у Београду лнчно осетио и констатовао. на своје очи видео и на своје уши чуо, проверио и утврдио, у временском периоду од почетка марта до краја априла т. г. Према томе, у овим забелешкама није нашло места све оно „рекла-казала", сва она какофонија препричавања и саопштавања „у поверљивости", којима је Београд од вајкада обиловао, а особито у дане нашег дебакла.

Местимично, ова репортажа је прошарана мојим сопственим рефлексијама, па и сопственим речима, изреченим овом или оном приликом. Сасвим је то природно: у трагедији која нас је задесила, нисам био једино посматрач — то не би могао да буде ни најнезаинтересованији странац! — него активни (и пасивни) њен учесник. Читаоцу може изгледати да су резоновања, изнета у овим записима, плод накнадног мудровања, како Руси кажу: „задњег ума". Но није томе тако: има на претек живих сведока који могу посведочити да се ту ради о изјавама и мишљењима, датим и заступаним у право време, т.ј. пре а не тек после наше катастрофе.

Као увод овим записима, доносим кратак преглед онога што сам, кроз 25 година, доживео и проживео у нашем јавном животу. Ни егоцентризам ни самодопадност нису ме понукали на изношење ових аутобиографских података, него уверење да ова моја лична искуства и доживљаји управо рељефно илуструју наше прилике, наше збивање, кроз ово четврт века. (Имена живих актера наше драме већином нисам наводио, из разумљивих обзира деликатности).

Потребна је овде и ова напомена опште природе:
Живео сам не само у немачкој и руској, него и италијанској, француској, па и англосаској средини; према томе, не могу да будем једностран, не могу да будем ни германофил, ни англофил, ни русофил итд. Све велике нације ценим и преклањам се духовно пред њима. Ако је реч о некој „фидији", моји осећаји припадају моме народу: управо зато што га волим, не затварам очи пред његовим недостацима; упирем прстом у наше пороке, јер бих хтео да будемо бољи! Поред тога, исповедам данас већ готово сасвим забачено, за моменат анахро-нистично начело: Није добар ни велик Хрват ко је само Хрват, као што није велик и добар Србин ко је само Србин!

*

Нека ми, на овом месту, буде дозвољено да изразим своју искрену захвалност оном благородном Земунцу, који је, у дане Југославијине катастрофе, поделио са мном (и не само са мном) свој кров, со и хлеб, дао ми могућност да на папир бацим следеће забелешке, а све то сматрао тако нормалним и природним да жели остати анониман!

Београд. 12 маја 1941.
Милан Банић


ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА ЈЕДНОГ ЈУГОСЛОВЕНСКОГ НАЦИОНАЛИСТЕ


Романтика и романтизам били су »еn vogue«, у дане мог младенашта. Добивши класично-хуманистичко васпитање, упознавши књижевност западних, првенствено романских народа, и ја сам тада сматрао за потребно да у себи сазнам идеалан лик једне своје Дулсинеје (било би претенциозно рећи: Лауре или Беатриче). Није то био лик идеализоване жене којој би требало цео живот, као трубадур и ритер, да служим. Али из романтичног осећања и схватања, из романтичног гледања на живот, у мојој духовности изнико је лик идеалне Југославије, у чије су основе легле мисли, наде и жеље Књаз Михајла и Гарашанина, Рачког и Штросмајера, Натка Нодила и Скерлића.

У главама и срцима омладине, једнако српско-хрватске као и словеначке, у раздобљу од 1903—1914, живела је Југославија, која је била синоним савршенства, у политичком и културном, привредном и социјалном погледу!

*

Носећи у себи тај идеални лик, кад ми је било 25 година, кренуо сам да сарађујем на његовом моделовању, вајању, његовом оваплоћењу — пошао сам у Русију. У српске добровољце. И ту сам први пут дошао у сукоб с југословенском стварношћу:

Кад је у Одесу, међу нас, дошао пок- Никола Пашић (на пролеће 1916), у здравици, изреченој у име Хрвата —добровољаца, напио сам му као будућем, великом канцелару велике Југославије". Толико га је то дирнуло да се са мном изљубио у оба образа. А мене је ово толико окуражило да сам, мало затим, отворено изразио мисао: „Ако хоћете у једну државу да уједините не само Србе него и Хрвате и Словенце — а ви кажете да баш то хоћете! — тада је очигледно да се то може урадити само на једној широј, обухватнијој бази него што је српска, само на југословенској основици!" Нису ми баш много замерили што сам ово рекао. Али кад сам, извесно време после тога, заједно с друговима затражио да се српски добровољачки корпус назове југословенским, радије елиминираше мене и 250 официра Хрвата и Словенаца, као и 20.000 војника, из добровољачких редова, него ли да дозволе тражену промену имена. И не задовољише се тиме! Него нас пред Русима обедише да смо аустријски агенти, и затражише да будемо враћени у „првотно стање'' заробљеника, ма да смо већ били положили заклетву Краљу Петру, и на грудима имали не само руска и румунска него и српска одличја!

Ипак нисам, због тога, омрзнуо идеалну Југославију!

*

Изневши живу главу из таласа руске револуције, у којој и од које сам много научио, вратио сам се у већ формирану Југославију. Имала је тело, али душе није имала, ни тада нити икада касније. Била је то, и тада и доцније, Југославија без Југословена.

У прво време по мом повратку из Русије, готово опћенито — изузимајући пок. Стјепана Радића и његово друштво — певало се је химну народном јединству, а у исто време стварно се је култивисало тројство, све могуће се је чинило да будемо духовно што више „триализовани". Па кад сам се усудио да изланем да ово не води добру, да ово унутрашње противуречје може да буде убитачно по националну заједницу, рекоше ми да сам — рођени дефетиста!

Дегутиран, реших се да уопште не узимам учешћа у политичком животу земље, те одох у наставнике. Али, након кратког времена, задеси ме ово: Позове ме к себи шеф загребачке полиције (иначе мој добровољачки „друг", који је, као масон, касније учинио бриљантну каријеру бана и министра), те ми саопшти да ми министар просвете (пок. Св. Прибићевић) наређује да посведочим да је бивши комунистички народни посланик Владимир Чопић у Русији радио на рушењу добровољачког корпуса. а доцније и о глави претставницима званичне Србије. (Тражило се је, наиме, тај исказ од мене, у вези с процесом против комуниста, због покушаног атентата на Краља Александра). Нисам могао огрешити душу, те исказах да је Чопић радио управо противно од онога што су му импутирали. Кад тамо, мој исказ је пред судом освануо у фалсификованом, за 180 гради измењеном виду! Ко ли је грубо фалсификовао мој исказ? Затражио сам да се пред јавношћу констатује овај фалсификат, али не хтедоше то учинити. Било је то прво моје познанство с масонским методама!

И тада се реших да као журналиста уђем у нашу политику, да исправљам криву Дрину, да југословенску стварност покушам приближити идеалном лику Југославије што сам га носио у срцу.

*

Слабе сам био среће! Било је то време кад су најватренији демократе исповедали и примењивали теорију о „гвозденом државном точку" који сатире све што му се испречи. Рекох: „Или скините демократску маску, па преузмите одговорност за идеологију и праксу о гвозденом точку; или останите на терену демократије, па разговарајте и преговарајте са Стјепаном Радићем!'' Тада је, наиме, Београд могао да склопи поштен а врло јефтин споразум са Загребом.

Пок. Никола Пашић се је тада уистину дао на преговарање. Код тога, дабоме, није ни помислио да потражи и нађе заједнички језик с Хрватима који су у Добруџи и на Солунском фронту пили крв заједно са Србијанцима. Него је најпре повео разговоре с франковцем Ивицом Елеговићем, а мало затим инспирисао потписивање „Маркова протокола". А кад та крпарија није унапредила српско-хрватске односе, он је — према саопштењу, учињеном по пок. Љуби Давидовићу — изјавио: „Применићемо према Хрватима силу, па ако ни то не помогне, тада нека иду?"

Револтирала ме је та изјава, па кад сам темпераментно и оправдано реаговао на њу, оптужише ме на основу — Обзнане; оптужише ме, што сам устао у одбрану државне целине и народног јединства!

Хтејући да ублажим тежину оптужбе, почео сам да издајем дневник „Видовдан", коме је насловна страна доносила слику Краља и Краљице, уоквирену у државну триколору. Веровао сам да ће барем овакву новину респектовати, да ће се у Београду радовати што се је нашао Хрват који хоће да издаје такав дневник. Преварио сам се: забранише „Видовдан"!

Ни због тога нисам у срцу престао носити лик идеалне Југославије.

*

Десило ми се и ово: Славни Лазица Марковић избацио је паролу: „Богатите се!" Послушаше га људи, јер им је из душе и срца говорио. Нескрупулозно богаћење, на штету државних и народних интереса, био је једини „посао" на коме се је идеално слагао српска, хрватска и словеначка демократија и буржоазија.

И у мом родном Сушаку, дадоше се „демократе" на недопуштено зарађивање на рачун државе. На једном „послу" оштетише државу за неколико стотина хиљада динара. Изнесох ту аферу пред јавност и написах:

„Којим правом упирете прстом на корупцију Београда, кад сте и сами корупционисте!" Дошла ствар пред суд; судија ми не дозволи да наступим доказ истине — а имао сам необориве доказе у рукама— и осуди ме на месец дана затвора, који сам и отседио, јер је судија такођер био одушевљени „демократа!"

Ни због тога нисам омрзнуо идеални лик Југославије. Него сам и даље исправљао криву Дрину, жигошући корупцију. Али свака палаворда за коју сам доказивао да се је компромитовала у овој или оној корупционистичкој афери, успела је да у апсу посади, уместо себе — мене. Ишло је то тако далеко да ми је, једног дана, један судија рекао: „Што да водимо расправу? Хајде да се одмах погодимо, неколико дана затвора да Вас осудим — та, шта је то Вама седети у затвору!"

*

Од самог почетка па до краја Југославије, готово једини али, у сваком случају, најозбиљнији посао (поред безобзирног богаћења) наше политичке класе био је овај: Препираху се људи, ко ли је бољи, племенитији, јуначнији, културнији, паметнији — да л' Србин или Хрват. А ја сам говорио: „Зашто да се мерите између себе; узмите радије за мерило народе који су бољи од нас, једних и других! Или, ако нећете то, не такмичите се на речи него на делу? Уосталом, зар не видите да личимо на два јарца на брвну, који се закачише роговима и ударају се главама, не водећи рачуна да им је понор под ногама!" Једни су ме, на то, сасвим озбиљно уверавали да на свету нема бистријег, благороднијег, херојскијег, чак и поштенијег народа но што смо ми;'а други ми напросто одговорише да немам националног осећаја!

Постајали су, једни и други, све гори, а још увек су се натезали око тога ко је бољи, одн. Хрвати су се међу собом уверавали да су Срби најгори народ под капом небеском, а и Срби су исто уверење исповедали о Хрватима, дабоме између себе. Прешло се је и на мећусобно јавно грђење, које је завршило тиме да је један лажни јунак у парламенту из парабелума убио браћу Радиће и Басаричека, и за то био слављен малне као други Милош Обилић!

А то је стварно био први удар срчане капи, прва катастрофа Југославије! Јер на самрти, Стјепан Радић уистину је Хрватима оставио завет да занавек кидају с Београдом. И кад сам, због тог атентата на Југославију, вриснуо и јаукнуо, кад сам рекао да је у књизи фатума записано да „крв изазива крв", и да страхујем за будућност Југославије, и опет су ме ставили под удар Обзнане!

*

Кад је Александар Ујединитељ државу прозвао Југославијом (уместо раније С. X. С), непозван и нетражен, руковођен једино зебњом од последица прве наше катастрофе, дошао сам Краљу и рекао: „Ако ново име значи да ће се у држави, стварно и неопозиво, водити југословенска политика, ја Вам се, Величанство, потпуно стављам на диспозицију". Одговорио ми је: „Доследно ће се спроводити југословенска политика; дајете ли ми, дакле, часну реч да ћете ме до краја следити?" Дао сам реч и остао јој веран: следио сам га не само до Његова краја него и до краја Југославије.

Тако постадох присталицом „диктаторског" режима. И загазих у најтежи, најнеподносивији период свог живота, у душевну тортуру која је потрајала до самог слома Југославије. Ево, због чега:

Александар је хтео идеалну Југославију, баш као и ја; али нико око Њега није је хтео. Веровао сам Александру, као и он мени; али ми нису веровали они око Њега напросто зато што у, том друштву нико никоме није веровао.

„Југословенску" политику спроводили су, од 6. јануара 1929 до 8. октобра 1934, људи који су у души већином остали само Срби, или само Хрвати, одн. само Словенци; демократију и либерализам су „ликвидирали" људи који су ментално били сасвим огрезли у демо-либерализам. Па кад сам овим „државницима" говорио да ће се ова лаж и контрадикција осветити Краљу и Југославији, одговарали су ми, или да нисам реалан политичар, или да сам болестан („здрав човек" — рече један од „државника" — „не може бити песимиста").

Кад сам их уверавао да национализам, у наше време, мора да има пуну социјалну садржину, нашло их се је који су ми у лице рекли да сам комуниста, у најмању руку социјалиста' (Десет година након појаве Мусолинија и Хитлера, толико су наши „диктатори" имали појма о савременим ауторитативним режимима!)

Док сам јавно исповедао начело да прави националиста не може бити припадник ниједне интернационале, у брк су ми се смејали, па да ме као штеточину ликвидирају, на изборима 1931. год. удружили су се против мене: клерикалци, масони, ротаријанци и — Соколи!

Бестијално су ме унижавали, пили ми крв кроз памук, избацили ме на улицу, отерали у иностранство; а све сам то морао да гутам, јер сам Краљу био дао реч да ћу га следити. И док сам пред западним демократијама бранио Краљев лични режим, прећутавши што се у земљи стварно дешава је, књига: (»La Yugoslavija vue par un Croate«), они су на власти вршили невероватне оргије, водили рачуна само о личним каријерама и амбицијама, један другоме подметали ногу, готово сви од реда се богатили — систематски, свесно и несвесно, компромитовали шестојануарску замисао и политику!

На 40 дана пред своју погибију, рече ми Ујединитељ на Бледу: „Не ваља што сам стао на пола пута између демократије и ауторитативизма. Увиђам да морам поћи до краја, јер ће иначе земља пропасти. Али да бих пошао до краја, морам пре свега да разјурим масоне, јер они су узрок свему злу! И учинићу то, одмах чим се вратим с пута у Бугарску и Француску!"

Пошао је у спремљену марсељску клопку и тамо оставио главу. Југославију је задесио други удар срчане капи, друга катастрофа!

*

Непосредно након погибије Александрове, пођох до једног од руковаоца државне политике и рекох:

„Масонерија је кумовала Ујединитељеву убиству! Он је жртва завере, којој су квасац били француски масони — левичари, припадници „Великог Ориента". Кад је то чуо, скочио је мој сабеседник, као да си га иглом убо, и кликнуо: „Зар Ви у то верујете? Озбиљно у то верујете?!" Одговорио сам, гледајући га право у очи, да верујем; а он ме је милостиво отпустио. И трајно сам од тада био у његовој немилости!

Пођох до другог руковаоца наше државне политике и рекох: „Ако икада, сада након Ујединитељеве погибије, најподесније је време да се код нас заведе тоталитарни режим, у пуном смислу речи. Европа нам то неће замерити, јер сада ваљда имамо право да не бирамо средства, да бисмо на животу одржали Југославију; и сам наш народ, чак и Хрвати, очекују то као нешто природно и логично, у овој ситуацији!" Одговори ми сабеседник: „Не можемо ми то да урадимо, док се и они велики на Западу не реше на идентичан корак. Све дотле, било би то врло рискантно" Не задовољих се тим одговором, него указах на то да би сада било још рискантније мењати Ујединитељев курс; да га управо због Његове смрти ваља не само наставити него интенсификовати и продубити; да то, коначно, тражи и пијетет према трагично погинулом Краљу, чијом је вољом и он (мој сабеседник) дошао на положај који заузима. А мој сабеседник ми одбруси да Александров акт од 6. јануара 1929 не обавезује никога сем Покојника, да је Он сам, у шестојануарском акту, објавио да за њ носи пуну личну одговорност Он и нико више. На то сам ја скочио ко убоден иглом, и био отпуштен у трајној немилости!

*

Започео је курс ликвидације Александровске Југославије. У том „послу" најусрднији су били они према којима је Ујединитељ, за живота, био најженерознији. Издавало се је мртвог Александра, издавало се је још живу Југославију. Издаја и политичка мудрост постале су синоними! Издај све, па и самога себе! — постало је руководећим принципом. И још нешто: све већа се је популарисала пракса да политика није друго него најобичнија коцка; да у тој коцки ваља тек „сецовати" на праву карту; да у коцкарској политици можеш рискирати све, чист и интересе народа, своју част али не и своје интересе!

Једном речју, све дубље се је пропадало у блато демократије, а паралелно с тиме, све већма се је србовало, хрватовало и „словенаштвовало". Тај отров србовања и хрватовања толико је продро у политичке мозгове да је он био сматран за панацеју. (Још и данас, након слома и колапсуса Југославије, има политичких слепаца који тврде да је наш основни грех прошлости у томе што смо били премало Срби, одн. Хрвати! Није истина! Били смо превише Срби, превише Хрвати, премало а уз то и лажни Југословени, па је одатле и произишло све зло!)

Газило се је све дубље у блато демократије, а упоредо тиме земља је падала под све тежи јарам масонерије, корупције и моралне неосетљивости, заносећи се све више култом интернационализма и анационализма, политичког и социалног, лажног и парадног, левичарства.

*

Од 1934. наовамо, јаз мржње, презира и омаловажавања постајао је све дубљи између Срба и Хрвата. Али је крајње значајно било ово: што више су се духовно удаљавали, то више су причали о споразуму, певали му дитирамбе!

Споразум је постајао, све већма, алфа и омега наше политичке мудрости. Не споразум који би консолидовао Југославију и ојачао југословенску свест! Него споразум уз признање трију државних народа, који је Југославију имао да претвори у дуалну или триалистичку државу. Па кад је такав споразум коначно био закључен и потписан (26. августа 1939.), налазећи се тада у Америци, поверовао сам да је склопљен, ако ништа друго, оно барем поштено, без задњих мисли. Али кад сам се вратио из Америке (у мају 1940.), ускоро сам се уверио да је поменути „споразум" једна огромна лаж, да је склопљен само за то да би се добило на времену за доцније разрачунавање између српства и хрватства. Споразумеше се људи да им се међусобно ваља обмањивати, док се сврши актуелни европски рат, а онда ће се видети, „чија ће тиква да пукне".

Али не издржавше до краја рата! Издадоше нерви нашу коцкарску демократију, па је одлучила да, још у току рата, стави на коцку све, т.ј. нацију и државу (али не и себе лично, своју имовину). На дан 27. марта о. г. наша демократија, предвођена по демократским преторијанцима и масонерији, оборила је Кнеза Павла, јер је он био против „ва-банка", приграбила власт, и државу „сецовала" на једну карту, на лошу карту!

Тиме је Југославију задесио трећи и последњи удар срчане капи, трећа и последња катастрофа. И ова катастрофа нема ништа заједничко с Косовом, јер Косово — то је слава ...

*

Од погибије Александра Ујединитеља, „пуче арслан свечевој кобили": кола Југославије одоше „низа страну"; морална и политичка декаданса напредовала је ужасавајућом акцелерацијом; коначни слом све јасније се је орцтавао на нашем хоризонту. Али наши слепци државници, у својој претежној већини, то нису видели, чак нису хтели да виде: Непријатељем и дефетистом сматрали су свакога ко им је обраћао пажњу на убрзану дегенерацију нашег не само јавног и друштвеног него и породичног живота! Себе су оглашавали за здраве, нормалне, чак и супериорне типове, а болесним, абнормалним и инфериорним јавно су називали свакога ко је нашој декадентној стварности гледао право у лице.

Да ли сам предосећао и претсказивао претстојећи наш слом? Јесам ли указивао на његове узроке, али и на сретства и начин, како може да му се избегне? Следећи пасуси из мојих парламентарних говора, цитирани на основу стенографских бележака Народне Скупштине, дају најубедљивији одговор на постављено питање (у заградама означен је датум, кад је поједини говор изречен):

„Изишао сам с истим програмом пред бираче који и сада заступам; рекао сам да ћу се борити за Александровску Југосдавију. Ако хоће моји изборници ту идеју да издају, нека је издаду, али ја је нећу издати." (21. јула 1935.)

„Хрватско питање, као и сва остала питања, треба да се решавају новом организацијом Југославије да антикапиталистичкој и антикомунистичкој основици." (21. јула 1935.)

„Апостате ауторитативног режима требало би данас да имају мало више стида, па да тај режим не осуђују онаким речима какве смо чули у овој Скупштини. Да смо ми уистину једна здрава демократија, та би демократија сама лупила по прстима апостате, издајице шестојанураског режима. Лупила би их по прстима и казала: „До јуче сте лизали со из једне руке, немојте сада ногом да газите ту руку!" (21. јула 1935.)

„Ако икада, а то данас, оптимизам је близу дефетизма". (25. II- 1937.)

„Ми имамо у политици професионалних незналица, професионалних паразита, али. професионалних политичара у пуном смислу речи ми, нажалост, немамо. Немамо правих професионалалаца ни у политици, ни у било којој струци". (25. II. 1937.)

„Судбина једног народа зависи од његове интелигенције, зависи од његове политичке класе, зависи од оних који воде." (25- II. 1937.)

„Свака интернационала је носилац једног империјализма, али у најмању руку инструменат једног империјализма." (25- II. 1937.)

„Данас је у овој земљи створено такво стање да је у њој добро туђину и туђем слугану; за њих је она Елдорадо. За нас националисте који хоћемо да служимо само свом јадном, измученом, обезглављеном народу — ова земља је маћеха! Ми налазимо најмање заштите у овој земљи.-' (25. II. 1937.)

„Моје је дубоко убеђење да ћемо ми, будемо ли овако даље радили, не будемо ли се у последњем часу тргли, поћи у сусрет једној великој и страшној катастрофи." (25." II.'1937.)

„Савремена држава — без обзира на то да ли је фашистичка, или бољшевистичка, па чак и либерална — има једну те исту тенденцију: она узима живот нације у своје руке, она апсорбује појединца, она све више узима од њега, али му све више и да је „Ликвидација економског либерализма мора одвести и до ликвидације политичког либерализма." (25. II -1937.)

,,Ко што смо некоћ имали снобовски, деформисани, сасвим несолидан феудализам, тако исто имамо данас једну несолидну, једну снобовску, либералну буржоазију. Она над нама влада. А њена основна тенденција. њени инстинкти у противности су с општим развојем у читавом свету, поготово у Европи. Баш зато може да нас задеси једна велика катастрофа. Наша либерално-демократска буржоазија огромна је опасност по ову земљу и њену будућност:" (25. II. 1937.)

,,Код нас су демократија и диктатура не само компромитоване него и доведене у стање пуне импотенције.-- (25. II. 1937.)

„Полагано ми клизимо другом Косову у сусрет." (25- II. 1937.)

„Пре свега ми имамо невиђену кризу морала. Наша демократија добија уклон, инклинацију — не осећате ли то? —у „мангупократију". (25. II. 1937.)

„Ни демократија, ни фашизам, ни бољшевизам? Напорима своје политичке, социјалне и културне мисли, ми морамо да изградимо свој систем, да сами изградимо своју кућу!" (25. II. 1937.)

„Ми до сада нисмо имали потпуно народне организаније наше државе." (25. II. 1937.)

„Све у све, ми смо једно нездраво грађанско друштво у коме нема кохезије, нема солидарности; ми смо друштво у распадању; ми смо, нажалост, постали земља свих могућности и свих немогућности." (1. III. 1937.)

„Савремена држава све више постаје Један лабораториј, једна огромна машинерија у КОЈОЈ појединци претстављају само точкове, котаче и котачиће, који су већим делом, фиксирани, не могу да мрдају по вољи ни амо ни тамо, и сваки од тих котача и котачића има СВОЈУ функцију." (1. Ш. 1937.)

„Морамо корачати у антикапитализам, који не уништава сам капитал него га доводи у службу државе и нације, демонтирајући једино капитализам као организацију и метод производње. Општа тенденција савременог друштва неумољиво води ка државном тоталитаризму и антикапитализму." (1. Ш. 1937.)

„Један од основних принципа за организацију наше социјалне народне државе, по моме мишљењу, требало би да буде принцип рада, култ рада. И кад би ме неко питао, јесам ли за диктатуру, одговорио бих му: „.Јесам, за диктатуру рада." (1. III. 1937.)

„Треба овај народ упрегнути у рад, јер је рад најконструктивнија политика у овој земљи." (1. III. 1937.)

„Држава треба да буде код нас највећи капиталиста, другим речима ја сам за постепено завођење државног капитализма, који није далеко од државног социализма."

„Нама је потребан препород и нов живот. Ми смо данас тело без душе, ми смо готово Толстојев „живи леш". (1. III. 1937.)

„Потребно је, крајње је време, да лечимо прогресивну парализу наше државе и нашега друштва." (1.III. 1937.)

„По моме мишљењу, капитално питање, капитални проблем ове земље, то је београдско питање. Београд, овај наш модерни Вавилон, кујна је отрова; Београд је налик на Флоберову Картагу, у којој се боре клике и котерије, не ради извесних принципа, не ради идеологија, не ради добра ове земље, него само ради власти и за власт." (23. II. 1938.)

„Сада имамо велику Немачку и велику Италију на својој граници. Нема више лова у мутној води! Та ситуација, истина, није лака по нас: Сад ће да се одлучи, да се види — не могу да будем пророк, јер је то рискантно — кроз наредних 5—10 година ће се одлучити и видети, јесмо ли уопште способни да живемо као нација, или нисмо. До сада, кроз ових 20 година, управљало се код нас државом и народом по принципу: „бећар јесам, бећарски се владам"; одсада, "то више не може да буде — прошло је то!" (15. III. 1938.)

„Потребна је овој земљи већа кохезија, поготово између политичких људи, јер ако је ми сами од своје воље не створимо, мораће да дође батина, која ће нас на то натерати. И Боже дај да та батина буде у рукама неког нашег човека! Јер се лако може десити да дође и у руке туђина." (15. 111. 1938.)

Док сам у парламенту говорио у смислу цитираних пасуса, био сам обасут најординарнијим погрдама и увредама. Морални и интелектуални санкилоти добацивали су ми у лице да немам образа, да сам ништарија и „факин"; свесни и несвесни агенти масонерије, с.говорничке трибине, из посланичких клупа и у кулоарима, уверавали су Скупштину да сам плаћеник и продана мешина, поготово док сам пледирао за сарадњу са силама Осовине (многи од њих се данас најусрдније „оферирају" Немцима!). Није ни то било довољно: Уз директно учешће високих органа .државне власти, масони су (половином 1938.) против мене издали анониман памфлет ,,Ко је Милан Банић?", у коме су исфалсификовали читаву моју прошлост, читаво моје духовно, чак и физичко „ја".

Па ипак не омрзнух идеалну Југославију!

Dodaj komentar